početna| mapa sajta| štampaj| pošalji|

Žene za mir, Leskovac

Nacrt pravilnika o minimalnim standardima za SOS tel za žene žrtve nasilja koji je izrađen u okviru projekta "Integrisani odgovor na nasilje nad ženama u Srbiji" pod vođstvom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i koji će postati podzakonski akt Zakona o socijalnoj zaštiti, uvodi mogućnost finansiranja ovog specijalizovanog servisa u NVO sektoru od strane države, bilo da se radi o lokalnom ili nacionalnom nivou. Međutim, u ovom trenutku još uvek, prema iskustvima ženskih organizacija, ne postoji izvesna i stalna sistemska podrška na loklanom nivou, te je čest slučaj održavanja SOS servisa na volonterskom radu aktivistkinja u periodima između dve donacije. Potpisivanje Sporazuma o saradnji na lokalnom nivou svih nadležnih institucija u borbi protiv nasilja nad ženama ipak obećava i formalnije shvatanje i priznavanje značaja i resursa koje imaju nevladine ženske organizacije. O tome kako funkcioniše SOS telefon u Leskovcu, razgovarale smo sa Jelenom Cakić iz organizacije Žene za mir.

 

Mnoge NVO se bave pitanjima neravnopravnosti žena i rodno zasnovanim nasiljem, ali svega dvadesetak njih je pokrenulo SOS liniju za pomoć ženama koje su pretrpele nasilje. Šta je to što je vas kao organizaciju motivisalo da skoro tri godina volonterski održavate ovaj vid pomoći u Leskovcu?
Leskovac je još početkom devedesetih imao SOS telefon, koji je funkcionisao par godina, pa se ugasio. Grupa žena koja je radila na telefonu se raspala. Ponovo je pokrenut nakon obuke konsultantkinja 2004. godine, uz podršku inostranih donatora. To iskustvo govori da je jako teško uspostaviti SOS servis kada jednom prestane da radi. Potrebno je ponovo okupiti žene, ponovo sprovoditi obuke, raditi na prepoznatljivosti u javnosti. Sa druge strane, za sve to vreme žene koje se susreću sa problemom nasilja u porodici i partnerskim odnosima ostaju bez važne podrške. Često je SOS konsultantkinja prva i jedina kojoj se žena obraća za pomoć pre nego što se obrati bilo kojoj od institucija. Nekad SOS podrška traje mesecima, nekad godinama, pre nego što se žena odluči da izađe iz kruga nasilja i da pokrene institucionalni sistem zaštite. To su razlozi zbog kojih smo, nakon prestanka donatorske podrške, odlučile da radimo i pružamo pomoć ženama i dalje, iako nas niko nije finansijski podržavao.

 

Nedavno je u „Večernjim novostima“ izašao tekst da zbog finansijskih problema SOS liniji u Leskovcu preti gašenje. Kakav je vam je bio način finansiranja do sada i šta je to što je dovelo do ovakve situacije?
Politika donatora se promenila kada je u pitanju finansiranje servisa. Određene obaveze su pale na državu, po slovu zakona, i donatori više ne finansiraju ono što treba da finansira država. Međutim, mi smo još uvek daleko od toga da lokalne samouprave prepoznaju važnost rada jednog ovakvog servisa. Za njih je socijalna politika još uvek samo rešavanje akutnih stanja u vidu pružanja materijalne pomoći, stalne ili jednokratne, dok izostaje kompletnije sagledavanje socijalne problematike na lokalu. Stalno se govori o manjku novca u budžetu i potrebi pravljenja prioriteta, kada je socijala u pitanju. Nasilje nad ženama ima više reperkusija, pa i finansijskih, ali se o tome ne razmišlja.
Do 2010.godine imali smo podršku švedske fondacije "Kvina till kvinna" iz Stokholma. Nakon toga radile smo volonterski do juna 2013.godine, kada nas je podržala ženska fondacija "Rekonstrukcija Ženski fond" iz Beograda. Početkom ove godine dobili smo podršku Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku i ta podrška trajaće tokom osam meseci, do kraja ove godine.

 

Koliko konsultantkinja na SOS telefonima trenutno radi u vašoj organizaciji i koliko često su one dostupne ženama koje se nalaze u situaciji rodno zasnovanog nasilja?
Na SOS telefonu trenutno radi 8 konsultantkinja, koje su dostupne svakog dana od 14,00-20,00 časova, svakog radnog dana.

 

Prema vašem iskustvu, koliko je vremena potrebno žrtvama od početka zlostavljanja do odlučivanja da potraže pomoć i okrenu SOS telefon?
Različita su iskustva. Retko je da se žena javi na telefon kada nasilje tek počinje. Najčešće ona i ne prepoznaje da se radi o procesu koji će vremenom samo eskalirati, već se nada da će doći do promene, da će se nasilnik popraviti. Sa druge strane, od njega i dobija takve poruke - da je to izuzetak, da je bio "iznerviran", da se više neće ponoviti, da će sve biti lepše itd. Imali smo jednom poruku na posteru : "Jesti bombone u paklu..."
Nekad prođu godine pre nego što se žena odluči na izlazak iz nasilja. Žene čekaju da se deca odškoluju, da se odsele i zasnuju svoje porodice, pa tek tada odlučuju da napuste zajednicu u kojoj su trpele nasilje. Ponekad i nakon 20-30 godina braka.

 

Koji je najdrastičniji slučaj rodno zasnovanog nasilja sa kojim ste se do sada srele?
Teško je reći šta je najdrastičnije, principi nam ne dozvoljavaju poređenja takvog tipa. Bilo je teških slučajeva fizičkog i seksualnog nasilja nad ženama, čak i decom. Stoga što smo uočile da, iako primarno deca nisu bila naša ciljna grupa, često smo paralelno radile i sa decom. Zato smo sada ustanovile nov vid podrške, a to je psihosocijalna podrška deci iz zajednica u kojima je bilo nasilja.Ovo je još jedna specifičnost u našem radu, a rekla bih i nužnost jer predstavlja, sem podrške za rešavanje akutne krize, i jedan oblik preventive, što nam je posebno važno.
Koji je najčešće vid pomoći koji žene očekuju kada nazovu SOS broj?
Žene žele da budu saslušane, da iznesu problem sa kojim žive. Često je konsultatnstka podrška najvažnija vrsta popdrške na početku, jer se žena osnažuje, radi se na podizanju njenog samopouzdanja, vere u sebe da može da upravlja svojim životom. To je najteže uraditi - uveriti ženu da može da izađe iz nasilja i da život postoji i van kruga u kojem je zatočena. Povremeno traže i podršku naših savetovališta - gde pružamo psihoterapijsku podršku ženama, pravnu pomoć i medicinske konsultacije, kao i psihosocijalnu podršku za decu.

 

Kakva je vaša saradnja sa instisucijama sistema u različitim sektorima za zaštitu žrtava, sa centrima za socijalni rad, policijom, sudom, tužilaštvom, zdravstvenim institucijama?
Na lokalnom nivou imamo potpisan Sporazum o saradnji sa svim navedenim institucijama. Ranije je bilo problema, jer institucije prosto nisu priznavale legitimitet nevladinih organizacija, iako su upravo NVO bile ključne u izgradnji sistema institucionalne zaštite i uvek išle korak napred. Sada se može reći da je saradnja korektna, mada i dalje ima slučajeva nesenzibilisanih profesionalaca i profesionalki u institucijama. Za efikasan rad na ovom problemu potrebno je da stručnjaci i stručnjakinje shvate problem nasilja nad ženama, da razumeju poziciju žrtve i da uvek budu otvoreni za podršku. Institucije često upućuju žene na nas, zbog specifične vrste podrške koju pružaju naša savetovališta. Takođe, kada se žena javi i zatraži da je povežemo sa institucijama, da posredujemo, mi to i činimo, i žene se osećaju sigurnije da će njihovo obraćanje institucijama biti od koristi, da će biti adekvatno propraćene.

 

Jedan od načina pomoći žrtvama jeste organizovanje grupa za samopomoć ženama koje su pretrpele nasilje. Da li vaša organizacija pruža ovu vrstu usluga svojim korisnicama i u čemu se ogleda efikasnost ovih grupa?
Više godina zaredom smo imali grupe samopomoći koje su vodile naše psihološkinje i taj vid podrške pokazao se kao izuzetno efikasan, o čemu su se izjašnjavale same korisnice. Sada, u projektu koji je podržalo Ministarstvo, ponovo imamo ovaj vid podrške.
Žene koje duže vreme žive s nasilnim partnerima imaju nerealnu, lošu sliku o sebi i nisko samopoštovanje. Godinama čuvaju u sebi sva neprijatna osećanja koja su posledica zlostavljanja i često ispoljavaju simptome depresivnosti. Većina žena je pre odluke da napusti nasilnika živela u izolaciji, često sa uverenjem da je sama kriva za sve što joj se dešava.
U grupi samopomoći žene razmenjuju iskustva, vrlo brzo shvataju da je ciklus zlostavljanja u većini slučajeva isti, prestaju da krive sebe i da opravdavaju nasilno ponašanje bivših partnera. Uče da slobodno izražavaju svoja osećanja i uverenja. Uz podršku voditeljki i grupe, postaju svesne svojih kvaliteta, sigurnije i motivisane za kontinuirani lični razvoj.

 

U kojim situacijama upućujete žene na druge nevladine organizacije?
Na lokalnom nivou mi smo jedina organizacija koja se specifično bavi nasiljem nad ženama i jedina koja pruža usluge SOS telefona i stručnih savetovališta, tako da praktično pokrivamo ceo Jablanički okrug. Naša organizacija deo je velike mreže ženskih organizacija Srbije- Mreže "Žene protiv nasilja", koja pokriva celu republiku. Kad nam se javi žena koja ima potrebu da se preseli, promeni sredinu upućujemo je na partnerske organizacije iz mreže.

 

Na koji način bi, po Vašem mišljenju, uspostavljanje jedinstvene nacionalne SOS linije olakšalo žrtvama rodno zasnovanog nasilja?
Jedinstvena SOS linija bi , pre svega, doprinela podizanju svesti javnosti o problemu nasilja nad ženama, bila bi više prepoznatljiva i vidljiva u javnosti no što smo mi pojedinačno, kao organizacije koje pružaju uslugu. Sigurno je da bi ženama bilo olakšano da dodju do konsultantkinja preko jedinstvenog SOS broja.

 

Intervju vodila Sanja Budimović

.

Redizajniranje i održavanje website-a www.sigurnakuca.net podržava zajednički UN projekat “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama u Srbiji”, koji se realizuje zahvaljujući sredstvima UN Trust Fund-a za borbu protiv nasilja nad ženama.

Sadržaji website-a ne predstavljaju nužno stavove UNDP-a, UN Women-a, UNICEF-a ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.