početna| mapa sajta| štampaj| pošalji|

Udruženje Roma Novi Bečej

Žene pripadnice romske ili drugih etničkih manjinskih zajednica suočavaju se sa višetrukom diskriminacijom u svakodnevnom životu, te su posebno vulnerabilne u situacijama nasilja. Čak i kada se ohrabre da to nasilje prijave i potraže pomoć i podršku, neretko postoji prepreka u komunikaciji, jer ne postoji sistemski rešena podrška na jezicima manjina. Udruženje Roma Novi Bečej jedna je od retkih organizacija, osnovana 1999. godine sa idejom unapređenja ženskih ljudskih prava Romkinja. Ova organizacija danas pruža uslugu SOS telefona za žene žrtve nasilja na tri jezika nacionalnih manjina. Razgovarali smo sa Danicom Jovanović, koordinatorkom SOS telefona, o specifičnostima pružanja podrške višestruko diskriminisanim ženama u situacijama nasilja.


Trenutno ste jedina organizacija u Srbiji koja pruža SOS telefonsku pomoć ženama koje su preživele nasilje na tri jezika nacionalnih manjina. Koliko područje na teritoriji Vojvodine pokrivaju vaše usluge?
Naš rad je dobio regionalni karakter, iako to nije inicijalno bila ideja. Pružamo pomoć ženama koje se jave iz bilo kojeg područja Vojvodine i šire - žene zovu iz Subotice, ali i iz Beograda, Čente, Gradišta, Kovina, Smedereva... čak smo imale pozive i iz južne Srbije, jer je ženama važno da pomoć traže na svom maternjem jeziku.

 

Na koji način se finansira rad vaše organizacije?
Finansiramo se isključivo preko projekata i iz donacija. Vrlo je teško održati ovu uslugu, jer nema podrške lokalne samouprave i same države. Ne postoji intresovanje za problem nasilja nad ženama i, konkretno, za uslugu koju mi pružamo, a posebno je teško ženama iz marginalizovanih grupa.

 

Koliko konsultantkinja na SOS telefonima trenutno radi u vašoj organizaciji i koliko često su one dostupne ženama koje su izložene rodno zasnovanom nasilju?
Na telefonu radi ukupno pet konsultankinja koje se menjaju sa mnom, kao kordinatorkom. Dakle, ima nas šest, uz pravnicu, i dostupne smo svakoga dana od ponedeljka do petka od 10 do15 časova. Smatram da je ova usluga potrebna i posle 15 časova, kao i tokom vikenda, ali mi sa ovako ograničenim sredstvima nismo u mogućnosti da takvo radno vreme ispratimo.

 

Kakva je vaša saradnja sa instisucijama sistema u različitim sektorima za zaštitu žrtava, sa centrima za socijalni rad, policijom, sudom, tužilaštvom, zdravstvenim institucijama?
Institucije nažalost imaju izuzetno diskriminatorne stavove prema ženama žrtvama nasilja. Mi živimo još uvek u izuzetno patrijarhalnom društvu gde je muško sve, a žena ništa - to je posebno izraženo u malim sredinama gde crkva ima veliki uticaj i gde je široko rasprostranjen rasizam. Ženi Rmkinji i drugim manjinskim ženama žrtvama porodičnog i rodno zasnovanog nasilja je izuzetno teško, jer zaposleni u intitucijama nisu senzibilisani za rad sa ovim grupama. Mi pokušavamo već sedam godina da ukažemo na taj nedostatak i tako smo 2010. godine inicirale Memorandum o saradnji sa lokalnim institucijama, ali usled politički nestabilne situacije, mi smo taj Protokol sa promenom vlasti izgubile, tako da je potrebno inicirati drugi memorandum, kao jedini mehanizam o razumevanju nasilja nad ženama u Novom Bečeju. Žene Romkinje nemaju poverenje u institucije, kao ni mnoge druge žene žrtve nasilja u porodici.

 

Prema vašem iskustvu, koliko je vremena potrebno žrtvama od početka zlostavljanja do odlučivanja da potraže pomoć i okrenu SOS telefon?
Žene trpe nasilje i više godina. Neke žene nikada ne izađu iz nasilja, a one koje se ohrabre, to urade i posle 20 godina. ipak, nikada nije kasno reći stop nasilju. Žene praktikuju da dođu u naš prostor i to ukazano poverenje nama daje snagu da idemo dalje, jer to naše žene zaslužuju.

 

Jula prošle godine pokrenuli ste akciju „Romkinja sam i lezbejka“. Koliki je učinak imalo organizovanje jednog ovakvog projekta na podizanje svesti o trostruko diskriminisanim ženama?
Takav projekat jeste bio jedini u Srbiji i za nas i naše žene veoma važan. On se i dalje realizuje i mi smo veoma ponosne.

 

Koji su najčešći problemi sa kojima se Romkinje istopolnog seksualnog opredeljenja susreću?
Homofobija, rasizam, diskriminacija, romska tradicija, ugovoreni brakovi bez prava na izbor seksualnosti, pa konačno i ne poznavanje sopstvene seksualnosti.

 

U kojim situacijama upućujete žrtve na druge nevladine organizacije?
U teškim slučajevima nasilja, kao što je recimo seksualno nasilje, upućujemo na stručne organziacije poput Incest trauma centra ili Autonomnog ženskog centra u Beogradu. Takođe, u pružanju psihološke podrške, gde su intenzivne traume nasilja i gde je potrebno reagovati fokusirano, uključujemo druge stručne organziacije. Kada je u pitanju diskiminacija, uključujemo kancelariju Poverenice za rodnu ravnoipravnost.

 

Na koji način bi, po Vašem mišljenju, uspostavljanje jedinstvene nacionalne SOS linije bilo od koristi žrtvama rodno zasnovanog nasilja?
Smatram da bi uspostavljanje jedinstvene nacionalne SOS linije u velikoj meri olakšalo pružanje pomoći i podrške ženama, jer bi postojalo sistemsko i sigurnije rešenje.

 

Intervju vodila Sanja Budimović

.

Redizajniranje i održavanje website-a www.sigurnakuca.net podržava zajednički UN projekat “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama u Srbiji”, koji se realizuje zahvaljujući sredstvima UN Trust Fund-a za borbu protiv nasilja nad ženama.

Sadržaji website-a ne predstavljaju nužno stavove UNDP-a, UN Women-a, UNICEF-a ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.