početna| mapa sajta| štampaj| pošalji|

Ispovesti žena koje su ubile muževe zlostavljače

Pretio je da će ubiti moje ako ga ostavim

Blic, 27.09.2013.

Nije smela da izađe iz kuće, a da ga ne pita za dozvolu. Ako bi joj stigao sms od koleginice dobijala bi batine. Nekada bi je tukao pre, nekad posle posla, u zavisnosti od toga kako je bio raspoložen. Pretio je da će joj pobiti celu porodicu. Jedne noći je sačekala da zaspi i ubila ga. Osuđena je na deset godina zatvora, koje sada služi u Požarevcu.

 

Kada ga je upoznala i zaljubila se imala je nešto više od dvadeset godina, završila je visoku školu i bila zaposlena. Kroz narednih sedam godina života sa njim postala je žrtva stravičnog zlostavljanja.

 

„Tukao me je najviše po leđima, nogama, na onim mestima gde se ne vidi. Koliko puta se dešavalo da radim popodne, a on me bez ikakvog razloga pre podne istuče i takva odem na posao“, počinje svoju ispovest ova mlada zatvorenica (32).

 

Bila je bezbedna na svakom mestu osim u svom domu. Tu ju je svakog dana čekao njen mučitelj. Kako je vreme prolazilo, on je bio sve suroviji, a ona sve bespomoćnija.

 

„Ni telefonom niko nije smeo da me zove. Ako mi stigne poruka od koleginice, ili rođaka, odmah bi usledila lomljava telefona i to kao dobar dan. Ako bi me neko pozvao odmah bih dobijala batine. Ako bih zakasnila sa posla pet minuta, jer znao je koliko mi je radno vreme, odmah bi me tukao“, priseća se ona.

 

Više nije smela ni kod rođene sestre da ode, a da ga ne pita za dozvolu. Nekada bi je puštao, a nekada ne bi, u zavisnosti od toga kako je u tom trenutku raspoložen. Svako jutro se budila neznajući koliko će se mučiti tog dana. Više od svega želela je da pobegne od tog pakla, ali nije se usuđivala jer joj je nasilnik pretio da će u tom slučaju cenu platiti njeni najbliži.

 

„Živela sam kao u zatvoru, ali sam umesto čuvara imala mučitelja koji je bio spreman da me ubije. Pretio je da će, ako odem, ubiti mene i moju porodicu, a bilo je nekoliko situacija u kojima se to zamalo i desilo. Bilo mi je svega preko glave, za sebe mi je bilo svejedno, ali plašila sam se za sestru, sestričinu, oca“, priča zlostavljana žena.

 

Iako je njen život i život njene porodice bio u opasnosti nije bilo nikoga da ih zaštiti. Policija je ove napade i pretnje shvatala kao problem između dvoje ljudi koji treba da ga reše. Svaki put bi ga upozorili da je više ne tuče, a on bi nakon toga bio sve gori i gori.

 

„Prijavljivala sam ga par puta službenicima MUP-a. To se sve završavalo na upozorenjima, kažu mi 'smiri se, šta ti je, nemoj'. To je tako prolazilo par puta dok mi nije zapretio da ako još jednom prijavim znam šta mi sleduje. I uvek je posle tih prijava maltretiranje bilo samo gore.“

 

Uveče bi legla da spava, a da ne zna da li će sutrašnji dan biti poslednji dan u njenom životu i životima njene sestre, oca. Nije imala kriminalni dosije niti je ikada kršila zakon. Ipak, u jednom trenutku nije videla drugi izlaz – ubila ga je dok je spavao.

 

„Kajem se što sam to uradila. U tom trenutku, međutim, drugo rešenje nisam videla. To je bio trenutak. Nisam videla kako da drugačije izađem iz tog pakla – priča ova mlada, namučena žena.“

 

Osuđena je na teško krivično delo ubistva, na deset godina zatvora, kao i svaki drugi ubica. Ipak, njena je agonija, kaže, konačno bila završena.

 

Pripremila: Miljana Leskovac

 

Originalni tekst možete pogledati ovde.

Bojala sam se da ne nasrne na decu, a onda je uzeo nož

Blic, 28.09.2013.

Nikad nije znala kako će joj početi dan, da li batinama ili „samo“ uvredama i pretnjama. Kada ju je suprug mučki tukao, ona je ćutala. Samo da ne nasrne na decu, mislila je. Onog dana kada je krenuo po nož, da im svima presudi, ona je dohvatala motku i udarala ga do smrti. Osuđena je na dve godine zatvora.

 

Danas ima 57 godina od kojih su 33 provedene u braku sa nasilnikom. Bila je zaposlena, relativno ekonomski nezavisna, ali to joj nije pomoglo da sa decom pobegne od mučitelja. On joj je neprestano pretio, ucenjivao ju je, a ona je samo strepela od dana kada bi mogao da im oduzme život.

 

„Uđe na vrata i odmah krene da me tuče, a da ne znam zašto. Ili mene ili decu. Nije mu bilo važno, samo krene na nekoga“, priča ova namučena žena.

 

U početku je bila ubeđena da će im policija pomoći ili da će njihova upozorenja sprečiti da sve ne ode predaleko. Zvala ih je često, ali posle toga bi samo sledile nove batine, pretnje, strahovi.

 

„Nisu mi pomogli ni socijalni ranik ni policija. Koliko su samo dolazili, bilo me je sramota više da ih zovem da dođu da im tražim da zaštite mene i decu. Kod god smo mogli, deca i ja smo bežali“, priseća se.

 

Svuda su bili bezbedni osim u sopstvenom domu, u kome je nasilje postalo svakodnevica. Nekada bi tukao „samo“ nju, nekada decu, ali znalo se da ni jedan dan ne može da prođe bez batina. Neprestano su živeli u strahu šta ih čeka sledećeg dana, sve dok se nije desilo ubistvo.

 

„On je taj dan došao, počeo je da vređa mene i decu i da mi psuje majku. Došao je do sudopere da uzme nož, da me ubije. Ja ne znam otkud ono drvo“, priča osuđenica.

 

Ubistvo je odmah priznala i osuđena je na dve godine zatvora. Iza nje su, kaže, ostale mnogo gore godine, ili tačnije, decenije mučenja.

 

„Više je bio kraj, ali žao mi je. Nosim ga na duši, ali to što je on meni radio bilo je još teže. Mnogo teže“, kaže uz dubok uzdah.

 

Posle odslužene kazne, čekaju je nove teškoće. Zlostavljane žene koje su ubile svoje muževe stigmatizovane su u društvu kao surove ubice. Umesto da im se posle odslužene kazne omogući da normalno nastave život, one ne mogu da nađu posao, predmet su osude i ogovaranja, žive povučeno. Ipak, kako kažu, bilo kakv zatvor i izolacija bolji su od one u kojoj su živeli sa nasilnicima, kada nisu bile sigurne da će preživeti i da li njihov život uopšte ima smisla.

 

Pripremila: M. Leskovac

 

Originalni tekst možete pogledati ovde.

Mirnija sam u zatvoru nego u braku sa nasilnikom

Blic, 29.09.2013.

Molila ga je da je više ne tuče, da joj da razvod. Mučio ju je celog života, još od onda kada ju je kao mladu devojku kidnapovao i na silu naterao da se uda za njega. Jednog dana, neposredno pre njihove pedesetogodišnjice braka, uzela je nož i ubila ga.

 

„Uhvati me za gušu, pa mi tuca glavu o fasadu kuće, o pločice. Jednom mi je sve oteklo, i oko i cela strana lica. Na jedno uho uopšte više ne čujem“, ovo drhtavim glasom priča baka (77) koja je zbog ubistva muža nasilnika osuđena na sedam godina zatvora.

 

Bila je žrtva nasilje celog života. Muža, koji je bio policajac, ubila je posle skoro pedeset godina braka.

 

„To čudo desilo se u aprilu, a pedesetogodišnjicu braka dočekala sam u maju u Centralonom zatvoru“, dodaje bespomoćno dok odmahuje rukama.

 

Govorila je d aneće umreti od starosti, nego od njegovih batina. Tukao ju je iz čista mira, udarao bi je rukama ili bilo kojim predmetom koji mu padne pod ruku. Jednom ju je teškom baštenskom stolicom udario toliko jako da joj se, kaže, rascepala glava. Kada nije napadao nju, tukao bi njihovu decu.

 

„Komšinica trči po mene, kaže – Idi brzo, ubiće ti onaj manijak sina! Ja kao bez glave utrčavam u kuću i vidim rasuo se doručak po stolu, a sin leži dole, sav poplaveo. On ga je davio, stiskao mu je usta, udarao ga“, priseća se namučena baka.

 

Svi su znali šta se dešava u njihovoj kući i kakvo maltretiranje trpe, ali niko nije hteo da se meša. Čak ni policija. Ona ih je zvala, preklinjala da zaštite nju i decu, a na kraju bi još ispadala glavni krivac.

 

„Prijavila sam ga posliciji, ali nisu reagovali. Čak je on policiji govorio da ja njega maltretiram. Molila sam ga da mi da razvod i da me ne bije“, kaže ona.

 

Pretio joj je da će je zaklati,  anjoj nije preostajalo ništa drugo nego da se moli da preživi do idućeg dana.

 

„Nekoliko puta sam mislila da skočim u Dunav. Onda pomislim na decu i tužna se vratim kući“, dodaje dok sva sklupčana sedi u stolici.

 

Uvek je bila mirna i povučena žena. Nasilju nikad nije pribegavala i, kako su novine pisale neposredno nakon zločina, niko nije očekivao da je bila u stanju da ubije. To je, kako je kasnije objasnila u policiji, bio trenutak. Ušla je u kuću u kojoj je bila zatočena skoro pola veka i presudila svom mučitelju. Nakon toliko decenija nasilja, ponižavanja i tepkog života, osuđena je da starost provede iza rešetaka. Da apsurd bude veći, čak je i u tom zatvoru bila mirnija i bezbednija nego li u onom kućnom u kom je držao njen suprug i u kom se svaki dan odugravala borba za preživaljavanje i nadanje da će jednog dana mučenju doći kraj.

 

Originalni tekst pročitajte ovde.

Detetu je polomio ruku, ni lekari ga nisu prijavili

Blic, 30.09.2013.

Pokušala je sve. Policiji je do detalja pričala kako muž tuče nju i decu, a oni bi samo slegli ramenima. Advokat bi je stalno zavaravao kako će se sve smiriti i kako treba da ima strpljenja. Ipak, najgore joj je bilo kada je lekar koji je video njeno isprebijano dete sa slomljenom rukom rešio da nasilje ne prijavi.

 

Više nije videla izlaz i ubila je svog muža posle godina zlostavljanja koje su trpeli ona i deca. Ova viskoobrazovana, sredovečna žena, sada sliži kaznu od dvanaest godina zatvora u požarevačkom zatvoru. Kada se priseća pakla kroz koji je svakodnevno prolazila, i dalje joj je najupečatljivija slika njenog majušnog deteta koje u modricama i sa slomljenom rukom čeka pregled kod ortopeda.

 

Lekar je užasnuto gledao namučeno dete i tragove nasilja na njegovom telu. Ona u tom trenutku nije smela ništa da kaže jer joj je muž zapretio da će joj se, ako samo pisne, desiti mnogo strašnije stvari. Nadala se da će lekaru sve ono što vidi biti dovoljno da nasilje prijavi policiji ili Centru za socijalni rad. Ipak, on je samo sanirao povrede i pustio ih kući, natrag kod nasilnika.

 

„Kada sam kasnije tog lekara srela na ulici, samo me je pitao da li je dete dobro. Rekla sam mu da jeste i da je sve u redu.  Znate, ljudi ne vole da se mešaju... Da je taj čovek mene pitao zašto i kako, možda bih rekla reč-dve, možd bi on tada pozvao nekoga, možda bi sve išlo u drugom pravcu“, priča ova namučena žena.

 

Kada je nasilje uzelo maha, bila je uverena da će im policija pomoći.

 

„Išla sam u stanicu policije, tamo gde smo živeli, i rešila sam tada iz sve snage da to privedem kraju, da napišem neku tužbu, da krenem da se borim protiv toga. Policajac koji me je primio je imao dobru nameru, ali me je pogrešno uputio. Rekao mi je – Gospođo, mo ćemo ga privesti, tri meseca ćemo ga zadržati, istući ćemo ga s apetitom što je nasrnuo na jednu ženu. Ali posle toga vi se pazite, on će vam strahovito vratiti. – I ja sam posle toga odustala“, priča ova zatvorenica.

 

Udarci, batine, vređanja, na svojoj koži je nekako trpela, ali nije mogla da gleda kako joj trpe i deca. Onda je rešila da poseti najpoznatijeg advokata tog kraja.

 

„Posećivala sam jednog advokata koji je bio poznat u tom mestu. On me je stalno zavaravao nekim rečima, savetima i govorio - To će se smiriti, polako, vi ste još mladi ljudi, u svakoj kući postoji problem... – Na trenitke sam mu verovala“, kaže ona.

 

Međutim, maltretiranje se iz dana u dan samo pogoršavalo. Najviše se plašila za decu i roditelje jer joj je muž pretio da će ih sve pobiti ako mu dozlogrde. U trenutku kada je ubila muža nasilnika nije ni bila svesna šta je učinila, ali je tada, posle mnogo vremena, osetila da se više ne plaši.

 

„Više nisam osećala svoj identitet. To me je najviše odvelo u loše psihičko stanje koje je na kraju rezultiralo ovom strašnom tragedijom. Na kraju sam osetila veliko olakšanje. Nisam znala da li je on živ ili ne, ali sam znala da bar tog trenutka ništa ne može da uradi meni, mojoj deci, roditeljima“, kaže ona.

 

Pripremila: Miljana Leskovac

 

Originalni tekst možete pogledati ovde.

Sedam meseci držao me je zatočenu kao u logoru

Blic, 01.10.2013.

Bio je zver. Držao me je zatočenu u sobi da nisam mogla da vidim ni zrak sunca. Bilo je kao u logoru, a možda gore, a on je bio stražar. Samo sam čekala dan kada će ući unutra da me dokrajči, priča četrdesetpotogodišnja žena koja je zbog ubistva partnera nasilnika osuđena na jedanaest godina zatvora.

 

Njen dom bio je njen zatvor. Partner u koga se zaljubila pretvorio se u sadistu kome nikada nisu manjkale ideje kako da je muči. Kada je zatrudnela, situacija se samo pogoršala. Tada više nije želeo da ubije samo nju, već i dete.

 

„Rekao je da će izvaditi dete iz mene i došao sa velikim nožem. Stalno je pretio. Kada uveče sklopim oči, nikad nisam znala da li ću ih sutra otvoriti, da li ću se probuditi živa“, priča žrtva nasilja koja zbog ubistva nasilnika služi kaznu u požarevačkom zatvoru.

 

Stravično mučenje počelo je kada ju je zatvorio u malu sobu u kući. Odatle joj više nije bilo spasa.

 

„Sedam meseci me uopšte nije pustio iz sobe. On je bio stražar. Deneo je unutra jednu kofu i u nju sam vršila nuždu. Nisam mogla ni na svež vazduh, nisam mogla nigde da izađem, bilo je užasno“, priseća se ova zlostavljana žena. Kako je vremeprolazilo nasilje je postajalo sve gore. U zatočeništvu u kom se nalazila izgubila je pojam o vremenu. Više ništa nije znala o spoljnom svetu, o svojim prijateljima, porodici. Zabranio joj je čak i da se kupa.

 

„Više nisam mogla ni kroz prozor da pogledam. Odmah bi rekao 'koga gledaš', a ja mu lepo kažem – ne gledam nikoga. Onda je jednom došao i doneo konjsku ćebad. Stavio je na prozore i zakucao ekserima kako ne bih više uopšte mogla da gledam napolje. Nisam mogla da vidim da li sunce sija, da li je noć, da li je dan. Za mene je uvek bio samo mrak“, priča zatvorenica.

 

Kao i druge žene koje su trpele nasilje pertnera pokušala je da dobije pomoć policije. Njena priča o zatočeništvu, ipak, nije im delovala kao povod da izađu na teren.

 

„Zvala sam policiju više puta, ali nisu hteli da dođu. Pokušavala sam i s njim da razgovaram, da me pusti. Pretio je da će me ubiti ako odem“, priseća se u očaju.

 

Niko od njenih bližnjih nije se usudio da se umeša. Svi su znali o kakvom nasilniku se radi i naslućivali su da se u njihovoj kući odugravaju scene kakve se mogu videti samo u horor filmovima.

 

„Niko nije mogao da mi pomogne, verovatno su ga se svi plašili. Nije bilo izlaza.“

 

Ubila ga je u trenutku. Odjednom, osetila je da više ne može da izdrži. Ubistvo je odmah priznala i osuđena je na jedanaest godina zatvora. Većina zlostavljanih žena ubili su svoje nasilnike dok su oni spavali, jer to je bio jedini trenutak kada su bile jače od njih. Najčešće su ih ubijale sekirom ili nožem. Teško zlostavljanje nije im uzeto kao olakšavajuća okolnost. Osiđivane su kao i sve druge ubice i kriminalci.

 

Pripremila: Miljana Leskovac

 

Originalni tekst možete pogledati ovde.

Bolesnu je hteo da me ubije čekićem

Blic, 02.10.2013.

Od kada se razbolela i više nije mogla da radi u kući i na njivama, mož je počeo da je tuče, vređa i ponižava i preti da će je ubiti čekićem. Staru i bolesnu, jedva pokretnu, bacao ju je na beton, šutirao, a u spavaću sobu nije smela da proviri dok on ne zaspi. Jenog dana, uzela je sekiru i prekinula nasilje tako što ga je ubila. Osuđena je na dvanaest godina zatvora.

 

„Nikad nisam bila zaposlena, nikad nisam imala primanja, samo sam kopala po njivama. Sve dok sam kopala i radila, on je ćutao. Kada sam pala s nogu, kada sam slomila kost u kolenu, nisam više mogla da radim. On je tada rekao – Kada nemaš primanja i kada ne možeš da radiš, ne zanima me, idi kuda hoćeš. Ja kažem – Ko će mene primiti. Sva rodbina pomrla. Nemam novaca... Ali njega nije bilo briga“, priča ova sedamdesetpetogodišnja baka koja nema završenu ni osnovnu školu.

 

Nasilje je trpela svakog dana, bez izuzetka. Muž je ponavaljao da mu tako bolesna nije ni potrebna. Stalno bi joj pretio da će je ubiti, zaklati, a ona bi uplašena u pomoć zvala policiju.

 

„Uzme čekić, pa mi preti da će mi njime razbiti glavu. Stalno je pričao – ubiću te, ubiću te. Nisam smela da uđem u sobu dok ne zaspi. Policija je dolazila samo da nas malo zamiri, da nam kaže nemojte se tući.“, priča zatvorenica.

 

Plašila se da bi brzo mogla umreti od njegovih batina.

 

„Jednom me je gurnuo na beton, udarila sam bubrege, a ruka mi je godinu dana bila otečena. Pala sam na leđa. Jedva sam ustala, jedva sam ponovo mogla na noge da stanem.“, priseća se.

 

Da je maltretira svi su znali. Od komšija do rodbine. I niko nije učinio ništa da joj pomogne.

 

„Znali su da me maltretira, ali neće niko da se meša. Svako ćuti, ne voli niko da se meša ni u čiju kuću“, dodaje kroz uzdah.

 

Vremenom je bila sve gore. I fizički i psihički. Sve se teže kretala i sve je teže ustajala posle njegovih batina.

 

„Obolela sam jako. Nisam mogla da hodam, nije mi dao ni lekove. Govorio je – Ništa tebi ne fali. Jedva sam sa štapom peške išla kod lekara. Bolovi nisu  prestajali. A gde sam mogla tako stara i bolesna, nisam imala kud“, kaže baka.

 

U trenutku kada je uzela sekiru, nije bila svesna onoga što će učiniti. Kao u magnovenju prekinula je svoju agoniju i ubila ga. Paradoksalno, teks tog trenutka bila je slobodna iako je išla u zatvor.

 

„Kada sam to uradila bilo mi je jako žao, kao kuća oko mene da se okrenula, kao da me je neka sila naterala da to uradim. Pod stare dane sam to uradila, teško mi je, žao mi je, ali nisam više mogla“, priča dok služi kaznu u požerevačkom zatvoru.

 

Za život posle kazne, ako ga dočeka, nije ni spremna. Oduzeto joj je pravo na porodičnu penziju, a ceo život bila je domaćica i žrtva surovog zlostavljanja, bez ičije zaštite.

 

Pripremila: Miljana Leskovac


Originalni tekst možete pročitati ovde.

.

Redizajniranje i održavanje website-a www.sigurnakuca.net podržava zajednički UN projekat “Integrisani odgovor na nasilje nad ženama u Srbiji”, koji se realizuje zahvaljujući sredstvima UN Trust Fund-a za borbu protiv nasilja nad ženama.

Sadržaji website-a ne predstavljaju nužno stavove UNDP-a, UN Women-a, UNICEF-a ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.